Повесница

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Зграда

Зграду Гимназије у Смедереву је пројектовао архитекта Милорад Рувидић 1904. године и она представља непокретно културно добро као споменик културе. Зграда је подигнута на имању Димитрија Дине Манчића, смедеревског добротвора, који је граду оставио имање, заједно са кафаном која се ту налазила. Једина већа оштећења је претрпела за време експлозије муниције 5. јуна 1941. године и када су се Немци повлачили на крају II светског рата, јер су изазвали пожар који је захватио једно крило и централни део зграде.

Ако су вам потребне детаљније информације о згради школе, контактирајте Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево.

Школа

Гимназија у Смедереву je зa претечу имала најпре Реалчицу (малу гимназију) која је у Смедереву отворенa 1871. и то после вишегодишњих захтева смедеревских власти. Школа је била смештена у просторијама Начелства. Следеће године је уведен други разред, а услед  ратних и политичких прилика увођење трећег разреда је одобрено тек 1878. године. Школа 1879. године прераста у четвороразредну нижу гимназију. За оснивање петог разреда чињени су многи безуспешни покушаји 1885., 1886. и 1895. Међутим, 1898. је Нижа гимназија у Смедереву, укинута Законом о средњим школама, поново основана 1902. Тек 1912. године постаје непотпуна шесторазредна школа и то као мешовита, јер јој је те године припојена Приватна нижа женска гимназија, Приватна трговачка и Женска школа. Тада је  Гимназија имала 340 ученика.

После коришћења простора у Начелству настава у Реалчици се одвијала у једној згради која је била на месту где је касније подигнут Општински дом. Била је то стара адаптирана зграда с малим и учионицама и имала je веома мало двориште. Да би решили проблем школског простора Реалчица је 1881. пресељена код Бранкове циглане а када је и она постала тесна постојећој  згради је припојена једна зграда са три одељења. Касније је Општина Гимназији уступила зграду која је својевремено била намењена „Горњој“ основној  школи и ту je радила до 1929.

За време I светског рата школа није радила, а после ослобођења 1918. наставила је с радом, најпре као петоразредна а потом je постала шесторазредна школа и звала се Краљевска српска гимназија. Због протеклих ратних неприлика уведено је скраћено трајање школске године, а неки ученици су похађали течајеве и после тога полагали  испите. Учење по програму пуне школске године је почело 1920. када је постала потпуна осморазредна школа и добила име „Смедеревска гимназија“. Школа је тада имала 426 ученика. Од 1929. је уведена обавеза полагања пријемних испита.

Отварањем пуне гимназије и повећањем броја ученика  поново је настао проблем  недовољног школског простора. Гимназија је тада користила учионице Основне школе (где је данас Гимназија) и адаптиране просторе у другим зградама, па је Општина  одлучила да за Гимназију гради нову зграду. Формиран је посебни фонд и прикупљена су средства, али се с градњом одуговлачило и на крају одустало. Банска управа је 1930. за потребе Гимназије откупила зграду тадашње Основне школе и од браће Рашића купила суседно имање чиме је проширено школско двориште и обезбеђен простор за  доградњу нових учионица. Дозиђивање је завршено тек 1935. Тада су се стекли услови да се у школи направе кабинети и отвори библиотека. Временом Гимназија постаје све значајнији образовни и културни чинилац града. Има свој хор, оркестар, ђачку дружину “Давидовић“, организацију подмлатка Црвеног крста, Коло Савеза трезвене младежи „Спас“, подружницу Феријалног савеза, Соколско друштво, подмладак „Југословенске страже“ и подмладак Аеро клуба.

За време окупације у II светском рату, зграду Гимназије су за своје потребе заузели Немци, а школа је радила у просторијама Основне школе и неким приватним зградама.  Прве окупационе године  ученици су имали само 44 радних дана.

Гимназијска зграда је за наставу оспособљена почетком школске 1943/44., али два месеца касније у Гимназији је формирана болница за рањенике, а ученици су наставу похађали у просторијама Окружног суда и сали биоскопа. Одељења су била спојена,  ученици су имали смањен број часова и једном месечно су добијали питања, а у марту полагали испите. У априлу 1944. је почела редовна настава, али се убрзо догодило савезничко бомбардовање Смедерева, због чега је школа поново прекинула рад.

После ослобођења у јануару 1945. је формиран Школски савет, чији је основни задатак био да организује расчишћавање рушевина у згради Гимназије. Те године је настава почела у јануару. Међу ученицима је било доста сиромашних и са села, па је за њих организован посебан интернат на Дунаву. Настава је те године за редовне ученике почела касније, јер је пре тога у пет одељења намењеним за Гимназију почео свакодневно да ради курс за официре. Настава за редовне ученике је почела тек 24. септембра. Наставни програм је био скраћен, а настава одржавана сваког другог дана. Зграда Гимназије је поправљена тек школске 1947/48.

Реорганизацијом образовног система 1951. Гимназија постаје четворогодишња средња школа. У Гимназији су уведени: друштвено-језички и природно-математички смер. Ученици су се после завршеног I разреда опредељивали за један од тих смерова.

Од школске 1966/67.  Гимназија носи име „Јован Јанићијевић“, по бившем ученику.

Да би се омогућио савременији рад  у школи 1970. је започета, а 1972. завршена доградња четири нове учионице, сала за физичко васпитање и спортски терени у дворишту. Школа је добила и нове кабинете за физику, хемију, биологију, одбрану и заштиту, фонолабораторију за стране језике и радионицу за техничко образовање.

Од школске 1998/99. године на захтев школе, Министарство просвете је одобрило школовање једног одељења ученика у филолошкој гимназији (24 ученика). Први пут се у школи од тада као други страни језик учи шпански и факултативно италијански језик. Школа од тада сваке године уписује 7 одељења (2 друштвено-језичког смера, 4 природно-математичког смера и једно филолошко одељење).

Гимназија је одликована Орденом заслуга за народ са златном звездом, добитник је престижне Вукове награде (КПЗ Србије, 1983), Светосавске повеље (Смедерево, 1995).

Аутор, Милош Тодоровић