Наши професори својим ђацима

Сви добро знају како је то када идеш у школу. Учиш, дођеш, добијеш оцену. Некада си њом задовољан, а некада ниси. Онда опет учиш да је поправиш и тако у недоглед. Некада те баш и није брига која је оценa у питању, а неко никада и не мари за то. Неко у школу долази само ради друштва. Учење и дружење, све се на крају своди на то? Можда у другим школама, наша школа је много више од тога!

Петак, 9. новембар 2018. године. Тог дана владала је нека посебна, свечана атмосфера. Сви су били узбуђени, како професори, тако и ученици. Нестрпљење се осећало у ваздуху. Тог дана су професори играли фудбал!

,,Колегинице су нас посебно бодриле, али нису могле да поверују да ћемо стварно изаћи на терен већ су се смешкале са стране“, каже у разговору са нама професор социологије, Небојша Јовановић. Сложили смо се у томе да је битно што су заправо показали да могу да играју! Није жеља за доказивањем оно шта даје снагу, већ жеља да некоме помогнеш. Радити нешто хумано, то је осећај који се не може мерити ни са чим.

То није била обична утакмица, не само зато што су професори играли, већ зато што је послужила за једну хуманитарну акцију. Овом приликом сакупљено је скоро 20 000 динара за Фондацију за помоћ сиромашним ученицима наше школе. Професор Неба, који је такође и управник Фондације, открио нам је да је она постојала још у другој половини 19. века, али на нивоу града. Од 1925. године она постоји у нашој школи, међутим, укината је после рата. Обновљена је 2003. године и до данашњег дана ради и помаже ученике стипендијама или  кроз једнократну помоћ. Највећи донатор је наша црквена општина, поред ње, ту су и друге институције и организације, али и велики број чланова колектива наше школе издваја одређену суму новца за ову Фондацију.

Два синдиката изнедрила су два фудбалска тима: ФК Независност и ФК Унија. Два омиљена професора нашла су се у улози два капитена: Небојша Јовановић и Милутин Вучковић. Како професори наводе, ривалитет је био очигледан, али је крајњи циљ свима био исти!

Победу је однела Независност са резултатом 6:4. Професор Неба, капитен победничке стране, рекао нам је да је имао осећај да игра на гостујућем терену иако је у овој школи провео 35 година. Он тврди да је публика била инструирана да навија за противничку екипу. Ја нисам стекла такав утисак. Приметила сам да је публика истим жаром испратила сваки гол, без обзира на то која га је екипа дала. Наша сала је тог дана била место где навијачи нису подељени, где сви навијају за свакога. То је било место где сви навијају за хуманост!

Капитен Независности нам је открио да нису имали неке посебне припреме за овај меч, али да су победу свакако очекивали. Он каже да њихова екипа припада генерацији која је увек спремна!

Рекао је да противници могу да очекују реванш и да ће се овако нешто свакако поновити. Можда ћемо следећи пут професоре гледати на неком отвореном терену, или чак и у Спортској хали. Професори не крију да би волели да виде своје колегинице у сличним улогама, а ми се надамо да ће професорке прихватити тај изазов.

Ја бих искористила прилику да се, у име ученика стипендиста и свих ученика наше школе, захвалим целом колективу школе и свим донаторима Фондације. Успех је релативна ствар. Нико од нас не очекује да будемо доктори наука. Оно шта би требало јесте да будемо људи, што се у данашњем свету често заборавља. Ми имамо прилику то да научимо од најбољих, наших професора, и будемо још једна генерација која је увек спремна да помогне!

 Марија Маврић,  4/2

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s