Стручни излет – Врање, 12. октобар 2019.

Уместо увода – реч организатора (проф. Маријана Николић и проф. Мирјана Мирчетић)

Да ученици воле излете у то нисмо сумњале, али ако је стручни

Нема шопинга, празног хода, пратиш сатницу, чекају те стручни водичи, припремљени програми…

Могу да устану рано, али да кренемо у 6, кад  још ни свануло није…

Није им тешко да путују, али да проведу 8 сати у путу…

Да ли Врање може да им буде толико интересантно да поднесу овакву „жртву“?

Нисмо дуго чекали да проверимо недоумицу. Одзив је био одличан – Врање је дестинација коју жели да види 54 ученика и 10 професора. С обзиром на то шта све град и околина нуде, у организацији путовања од велике помоћи нам је била Туристичка организација из Врања и директорка Гимназије „Бора Станковић“.

Како смо провели дан у Врању, шта смо све видели, чули и осетили очима младих преносе вам Адријана Ђорић, Вера Петронијевић, Исидора Трајковић, Катарина Миловановић и Марко Јовановић (ученици 3/7).

Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана

Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана налази се на двадесетак километара од Врања, изнад села Жапско. Манастирска црква је подигнута 1843. године на темељима средњовековне богомоља.


До Првог балканског рата 1912. године овај женски манастир се налазио на самој граници, па је поред мисионарксе имао и стратешку улогу у борби против Турака. Зато и није било већих монашких заједница, па су бригу о манастиру често водили свештеници из околних парохија.

Духовни живот у манастиру се обнавља почетком деведесетих година.  Сестринсво се доселило 1994. године, а убрзо им је и враћено давно одузето имање. Монахиње су изузетно образоване и посвећене –  баве се превођењем са грчког и енглеског, икониписом посебном јајачном техником, дуборезом и прављењем природниг мелема, крема, сапуна, тоника…

После дугог и незгодног пута до манастира сестре су нас пријатно угостиле и послужиле посластицама. Били смо одушевљени читавим имањем које личи на један прелепо уређен парк.

Пажњу нам је посебно скренула необична купола цркве са прозорима и високим крстом уписаним у пространо небо.

МУЗЕЈ−КУЋА БОРЕ СТАНКОВИЋА

Ако сте авантуристички тип, уживате у путовањима, цените културну баштину, поштујете религију, биће вам веома занимљиво да проведете бар један дан у малом граду на југу Србије − Врању.

То је град богате историје, разноликих грађевина, паркова, али и град оријенталних, узаних, кривудавих сокака од којих је најпознатија Баба Златина улица. У овој калдрмисаној, и не претерано дугој улици, налази се културно добро од великог значаја− кућа Боре Станковића.

Музеј-кућа овог чувеног српског књижевника садржи богату етнографску збирку: фотографије позоришних представа, издања његових књига, дела добитника „Борине награде“ и одевне предмете.

 

Двориште куће краси башта са старим дудом, бунар и летња кухиња.

Највећа просторија у кући је гостињска соба где је изложено бакарно посуђе. По лепоти се издвајају сахани, коришћени у свечаним приликама. Посебну пажњу ми привлаче миндерлуци за седење поред прозора и сандук за постељину.

Одмах поред ње је Баба−Златина соба, скромни кутак у којој доминира разбој. Сам поглед на ову собу открива начин живота људи 19. века: једноставност, рад, одмор и ужитак.

Кућа је била у лошем стању, али од када је обновљена, представља бисер овог града због свог аутентичног изгледа. Сигурна сам да ће читање описа ентеријера у делима Боре Станковића убудуће бити употпуњено сликом коју сте понели са овог места.

Срећна сам што сам имала прилику да упознам јужни део Србије и сва њена богатствa. Са посебним задовољством препоручујем обилазак овог музеја, као и осталих знаменитости.

Свеправославни центар Св.Јустина Ћелијског и Врањског

Након обиласка куће Боре Станковића  обишли смо и родну кућу Св. Јустина Поповића,  која се такође налази у Баба-Златиној улици.  Мислим да је ретко ко, пре доласка овде, знао нешто о овом умном човеку који је у новије време проглашен светим.

После предавања о животу овог светитеља имали смо прилику да видимо комплекс који се састоји од куће, цркве и књижаре.

Кућа је обновљена тридесет година после рушења које је уследило доласком комунистичке  власти. Они су хтели да избришу сваки доказ постојања Оца Јустина у Врању.

Приземље куће  је искоришћено за галеријски простор, где се уједно одржавају и  духовне академије.

На првом спрату се налази спомен-соба са библиотеком и  личним стварима Св. Јустина Поповића.

Шарена чесма

Шарена чесма се налази у центру града. Висока је два метра и обојена црно-белим шарама попут шаховске табле ради лакшег распознавања ноћу када Врање није имало електричну струју.Иако делује као свака друга чесма, она је опевана у народним песмама, а наставила да траје и у делима Боре Станковића. У „Коштани“ газда Тома тражи да му се пева: „Насред села, шарена чешма, бистра вода“. Обрада ове народне песме још је познатија у руковетима С.Мокрањца.

Ђеренка

На путу до Белог моста, водичи су нам испричали занимљиве легенде о осталим чесмама Врања. Иако нисмо имали прилику да их видимо прича о чесми Ђеренки била нам је веома интересанта.

Легенда каже да се чувени турски јунак Алија Ђерзелез (нама познат из приповетке И.Андрића) заљубио у једну девојку рекавши:„Ја сам Ђера, а она ће бити Ђеренка.“ Наравно, јунак на делу, али несрећан у љубави и овог пута доживљава неуспех. Разочаран напушта Врање, а његови пријатељи граде чесму у спомен на неузвраћену љубав.

Школа анимираног филма

У центру Врања налази се Школа анимираног филма коју смо посетили. ШАФ је настала 1986.године и бави се дечјим анимираним филмом.

Интересантно је да су полазиници школе деца. Посебном техником деци се на занимљив начин приближава филмска уметност и анимација.

Начин стварања анимираних филмова са којим се упoзнали, за већину је био новина.

Неким подацима смо били баш импресионирани. Постали смо свесни колико је труда и рада потребно за само 1 минут анимираног филма. Имали смо прилику да одгледамо врло интересантне филмове чији су аутори полазници ове школе.

Наша школа је добила на поклон монографију ШАФ-а уз жељу да им ученици на обуци буду и деца из Смедерева.

Гимназија „Бора Станковић“ Врање

Kaжу да се Врање најбоље упозна ако посeтите једну од мнгобројних кафана које представљају дух овог града.

Ми смо кафану заобишли, али смо зато посетили Гимназију „Бора Станковић“. И нисмо зажалили!

Гимназија је основана давне 1881. године, а садашњи назив носи од 1990. године.

Наши ђаци су били одушевљени целокупним дочеком и самом организацијом ученика и професора. У свечаној сали одржана је приредба, а целокупан програм водили су наши вршњаци. Имали смо прилику да чујемо и видимо одломак из „Коштане“, коју је Бора Станковић из Врања повео у свет.

Дух  Врања свакако осликава најпознатија врањска песма „Лела Врањанка“ која је на нас оставила посебан утисак.

Могли смо да осетимо мерак и севдах, о чему смо раније само читали.

 

Такође, сазнали смо доста о  успесима ове школе, међународној сарадњи са школама из Русије, активностима у удружењима која се баве хуманитарним и еколошким радом.

Организовани у групе, а у пратњи водича, обишли смо кабинете. Професори су нам изнели занимљивости о начину рада, а ученици пренели утиске и своја запажања. Информатички кабинет и кабинет за руски језик били су нам најинтересантнији.

Код информатичког кабинета, сем ентеријера, допала нам се и прича о томе како је настао. Сви компјутери који су се ту налазили освојили су талентовани ђаци.

Руски кутак је био највеће изненађење. У разговору са ученицима сазнали смо да овај кабинет пружа много више од учења страног језика. Уложен труд и заједнички руски и српски рат видљиви су на сваком месту.

 

Срдачан дочек у пријатном амбијенту остаће нам дуго у сећању, као и познанства која смо стекли. Надамо се да ћемо бити и ми добри домаћини када, након реновирања наше гимназије, будемо у прилици да их угостимо!

Манастир Светог оца Николаја

Пред крај обиласка отишли смо у горњи део Врања где  смо имали прилику да видимо манастир Светог оца Николаја. Манастир је метох Хиландара, на шта нас подсећа и пирг који је идентичан  хиландарском. Положај манастир је оставио највећи утисак на нас јер са платоа можемо видети град на длану.

Бели мост

Пред крај нашех стручног излета посетили смо чувену врањску атракцију – Бели мост. Ова знаменитост датира из 1844. године и налази се на грбу града.

Мрак који је пао док смо дошли до моста  није  нас спречио да се сликамо и забележимо његову лепоту.

Мост љубави, како га у Врању зову, бележи своју легенду. Подигнут је у спомен на несрећну љубав Туркиње Ајше и српског пастира Стојана. Када је Ајшин отац угледао загрљено двоје младих поред реке пуцао је у Стојана , али је Ајша предухитрила оца , заклонила младића и страдала.  Aјшина породица је на месту где се одиграо страшан догађај подигла мост и њиме симболично спојила забрањену љубав.

Крстата џамија – Црква Свете Петке великомученице

Крстаста џамија је била наша последња дестинација. Она је једна од најмањих цркава у Србији чији темељи потичу из 13. века.

Домаћини су нас дивно угостили и испричали нам необичну историју цркве. Турци су својим доласком почели да руше православне цркве или су их претварали у џамије. Када су градили минарет на Цркви Свете Петке, оно што би саградили током дана ноћу би се рушило. Одлучили су да зазидају крст у зид цркве после чега се она више није рушила.

После ослобођења постаје поново православна црква.  У њој  се дешавају исцељења  за време великих празника. Верници долазе из свих крајева Србије уочи Великог петка, спавају под ведрим небом како би у зору међу првима примили благослов и наточили воду на извору Свете Петке за који се верује да је чудотворан.

Војни гарнизон Врање

Иако један од најудаљенијих градова Србије, Врање је током историје било веома важно стратешко место. На раскрсници важних путева и граници са многим државама, одувек је представљало циљ  нашим непријатељима. Зато је Врање од велике важности Војсци Србије.

У Врању је стационирана Четврта бригада копнене Војске Србије, у чијем су саставу команда бригаде и 11 јединица ранга батаљона/дивизиона. Јединице су стациониране у Врању и Бујановцу.

Формирана је 30. јуна 2007. године од 78. моторизоване бригаде и делова 549. моторизоване и 52. мешовите артиљеријске бригаде.

Када смо стигли у Војни гарнизон, дочекала су нас два војника, који су нас спровели кроз комплетну новију историју Врања. При уласку, прва ствар која упада у око су оклопна возила, која су онемогућена за дејствовање.

 

На самом уласку у зграду Војног гарнизона налазе се слике војника, официра и генерала који су се током деценија борили за Врање и српски народ.

Следећа просторија је испуњена златним плочама на којима су урезана имена часних војника који су изгубили живот бранећи Врање. Поред сваке плоче стоје по две заставе, једна је Републике Србије, а друга државе чији су припадници биле настрадале особе. На крају ходника гори ,,вечни пламен“ као симбол сећања на њихове жртве. Док нам је поручник причао о храбрим борбама војника и трагичним страдањима становништва, око нас је мирисао тамјан, а у позадини је одјекивао Марш на Дрину, тако да је целокупна атмосфера будила у нама искрени патриотизам. Испод сваке плоче гори свећа, поред ње се налазе по две иконе светитеља, а изнад њих родољубиви цитати разних личности.

Последња, али можда и најважнија била је просторија испуњена војним реликвијама, униформама из разних периода српске Војске, еполетама, одликовањима. Изложени су планови војних тактика, документи, оружја…

 

Ипак највећи утисак остављају слике ратова и бомбардовања током 90-их година прошлог века, на којима су приказани разрушени градови и трагично погинули цивили. Поручник је подстакнут нашим питањима причао о неправедној борби и злочинима над  нашим народом.

Какав је утисак оставило на нас ово кратко путовање кроз дугу војничку историју нашег народа говори то што су сви помно слушали громке речи наших водича и при одласку, сви били тужни, како због многих неправди које су нанесене нашем народу, тако и због чињенице што још мало нисмо могли да останемо и слушамо о подвизима наших хероја.

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

Милан Ракић

Понели смо у рат своја срца мушка,

Сузе седе косе, загрљај девојке,

Осмех деце наше и сан што их љушка,

И веру у Бога, пушке и тробојке.

Владислав Петковић Дис

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s